U Srbiji, , jednoj od nacija sa najstarijim stanovništvom u Evropi, o merama porodične politike govori se samo u finišu predizbornih kampanja. Umesto konkretne pomoći, svaki put kada ih političari počaste hrpom lepih obećanja, roditelji mogu da se nadaju samo novom poskupljenju pelena, buduće majke još težem pronalaženjenju posla, a očevi sve višim tarifama za prisistvovanje porođaju. Neke druge države, poput Švedske, pokazuju daleko više mudrosti kada se hvataju u koštac sa problemom priraštaja, predizborna obećanja ne zaboravljaju čim se zatvore biračka mesta, a rezutati samim tim ne izostaju. Uslovi koje roditelji tamo uživaju toliko su nam daleki i nedostižni, da nam jedino ostaje da se tešimo (ili naslađujemo) činjenicom da i živeti u državi blagostanja poput Švedske ima svoju cenu, i svoje mračne strane.
>>ceo tekst
уторак, 16. септембар 2008.
субота, 6. септембар 2008.
Unutrašnja okupacija ("Pečat", 15.avgust 2008).
Nadaleko je rašireno uverenje kako mi Srbi opsednuti svojom kulturom, istorijom, junacima, mitovima. Kako tavorimo začaureni u prošlosti, autistični i zagledani u sebe. Ipak, kao neko sa prosečno srpskim interesovanjem za istoriju, moram primetiti da stvari stoje sasvim suprotno. Da o životu jednog Henrija VIII i njegovih žena poimence, znam više nego o životu kralja Milutina; da o svakoj etapi bitke na Galipolju (sa sve srceparajućim detaljima poput pisama britanskih vojnika majkama, sestrama i verenicama), znam više nego o celoj Kajmakčalanskoj bitci. Uprkos činjenici da sam odrastala u vreme kada je NOB još uvek važio za najznačajniji događaj posle Velikog praska, ja odlično poznajem sudbinu američkih bolničarki sa pacifičkog fronta, dok ne mogu da se setim ijedne partinzanske heroine se zavojem u ruci, itd, itd.. Pretpostavljam da je isti slučaj i sa mnogim stanovnicima Srbije.
Naravno, ne mislim uopšte da je loše što znamo toliko o britanskim krunisanim glavama ili hrabrim savezničkim bolničarkama. Loše je što ne znamo bar toliko i o našim. Loše, zato što je reč o našoj kulturi i našim sudbinama, a poznavanje onog što nam se dešavalo nekada, često je od ključnog značaja za razumevanje onog šta nam se dešava danas. Naša istorija takođe nije I samo naša – ona je još jedan dragocen delić baštine i iskustva čovečanstva. Ali deo koji nikog više neće moći da pouči, jer neće biti ikoga ikoga da je ispriča. U globalnoj konkurenciji, teško da smo dovoljno zanimljivi da bi neko drugi taj posao preuzeo umesto nas.
Zašto je tako? Sigurno ne zato što je to naša kulturna strategija. Iskreno rečeno, ne verujem baš ni da je u pitanju perfidno isplanirana i na širokom frontu organizovana okupacija od strane svetskih centara moći, preduzeta sa namerom da iz naše kulture i naših duša izbriše i poslednje tračke identiteta i posebnosti. Pre će biti da je u našem slučaju osnovni problem – nedostatak ikakve kulturne strategije. Okupirani jesmo, ali iznutra, i to zato što smo prepušteni elitama koje nemaju ni želju da se kulturom bave, ni sposobnosti za to, niti svest o važnosti kulture u svetu koji je sve uskomešaniji i povezaniji.
A, sasvim logično, kada sami nemamo ozbiljnu i kvalitetnu kulturnu ponudu, onda će se pojaviti neko drugi, ko je ima. I onda ta njegova kultura postaje naša, njegova istorija jedina koju znamo, njegovi heroji i naši heroji, njegovi mitovi naši mitovi a njegov jezik jedini jezik koji je u stanju da izrazi duh vremena i savremeni doživljaj sveta. Jednostavno, na globalizovanom kulturnom tržištu koga smo uveliko i sami deo, a gde se nudi sve – od jezika, istorije i umetnosti, preko mitova, božanstava (npr. holivudskih), pa do stereotipa, ubeđenja, životnih stilova ili pogleda na svet – male i politički nemoćne kulture poput naše imaju samo jedan način da ne budu zbrisane – a to je da budu mnogo vitalnije od onih velikih i moćnih.
Ali, umesto odličnosti, mi gajimo osrednjost, koja je postala naša navika i kulturni obrazac, a otaljavanje sinonim za obavljen posao. Važno je samo da se stvari “odrade”, da se stvori utisak kako se nešto preduzima, a za rezultat – koga briga. Zato je krajnji proizvod loš, zato nije u stanju da se nadmeće za mesto u “našim dušama” sa proizvodima drugih. Ne samo što ne može da konkuriše uvoznom proizvodu, već, kako nam npr. pokazuje TV-program, nije u stanju ni da se takmiči sa domaćim proizvodom iz jednog drugog vremena, pa smo danas zatrpni reprizama. Koliko god to uznemirijuće zvučalo, čini se da su jedne Kamiondžije ili Bolji život još uvek relevantniji za naš sadašnji trenutak od onoga što se snima danas. Zato što poseduju stepen univerzalnosti koji nam je očigledno postao nedostižan.
Tako je i sa već pomenutom nam istorijom. Pre nekoliko godina, televizijski javni servis, čija je obaveza unapređenje srpske kulture, pompezno je najavio veliku dokumentarnu seriju o istoriji Srbije. Čovek bi očekivao nešto inteligentno, uzbudljivo i prilagođeno savremenom gledaocu koji može da bira između stotinjak televizijskih kanala, od kojih nekoliko isključivo nudi emisije iz istorije. Ubrzo se moglo videti koliko je (ne)ozbiljno shvaćena čitava ideja popularizacije domaće istorije. Prikazivana iz nekog volšebnog razloga u brižljivo zataškivanom popodnevnom terminu, (koji verovatno nijedna druga redakcija nije imala želju da zauzme), ova serija postavila je nove parametre negledljivosti u domaćim okvirima, budući da se svela na smenjivanje bledunjavih ilustracija praćenih sumornim glasom naratora koji čita iz nekog udžbenika. To je ono što smo mi, ovako mali i nejaki, ponudili kao konkurenciju BiBiSi-jevim hipermodernim dokumentarcima koji se prate bez daha.
Osrednjost je postala naša navika, a navika je zaista teško osloboditi se. Mnogo je jednostavnije svaljivati odgovornost na druge I žaliti se kako se čitav svet urotio protiv nas. Čak i da to jeste tačno, davanje maksimuma i proizvodnja vrhunske kulture, jesu minimum koji moramo zahtevati od sebe kako bi se toj “okupaciji” suprostavili.
Naravno, ne mislim uopšte da je loše što znamo toliko o britanskim krunisanim glavama ili hrabrim savezničkim bolničarkama. Loše je što ne znamo bar toliko i o našim. Loše, zato što je reč o našoj kulturi i našim sudbinama, a poznavanje onog što nam se dešavalo nekada, često je od ključnog značaja za razumevanje onog šta nam se dešava danas. Naša istorija takođe nije I samo naša – ona je još jedan dragocen delić baštine i iskustva čovečanstva. Ali deo koji nikog više neće moći da pouči, jer neće biti ikoga ikoga da je ispriča. U globalnoj konkurenciji, teško da smo dovoljno zanimljivi da bi neko drugi taj posao preuzeo umesto nas.
Zašto je tako? Sigurno ne zato što je to naša kulturna strategija. Iskreno rečeno, ne verujem baš ni da je u pitanju perfidno isplanirana i na širokom frontu organizovana okupacija od strane svetskih centara moći, preduzeta sa namerom da iz naše kulture i naših duša izbriše i poslednje tračke identiteta i posebnosti. Pre će biti da je u našem slučaju osnovni problem – nedostatak ikakve kulturne strategije. Okupirani jesmo, ali iznutra, i to zato što smo prepušteni elitama koje nemaju ni želju da se kulturom bave, ni sposobnosti za to, niti svest o važnosti kulture u svetu koji je sve uskomešaniji i povezaniji.
A, sasvim logično, kada sami nemamo ozbiljnu i kvalitetnu kulturnu ponudu, onda će se pojaviti neko drugi, ko je ima. I onda ta njegova kultura postaje naša, njegova istorija jedina koju znamo, njegovi heroji i naši heroji, njegovi mitovi naši mitovi a njegov jezik jedini jezik koji je u stanju da izrazi duh vremena i savremeni doživljaj sveta. Jednostavno, na globalizovanom kulturnom tržištu koga smo uveliko i sami deo, a gde se nudi sve – od jezika, istorije i umetnosti, preko mitova, božanstava (npr. holivudskih), pa do stereotipa, ubeđenja, životnih stilova ili pogleda na svet – male i politički nemoćne kulture poput naše imaju samo jedan način da ne budu zbrisane – a to je da budu mnogo vitalnije od onih velikih i moćnih.
Ali, umesto odličnosti, mi gajimo osrednjost, koja je postala naša navika i kulturni obrazac, a otaljavanje sinonim za obavljen posao. Važno je samo da se stvari “odrade”, da se stvori utisak kako se nešto preduzima, a za rezultat – koga briga. Zato je krajnji proizvod loš, zato nije u stanju da se nadmeće za mesto u “našim dušama” sa proizvodima drugih. Ne samo što ne može da konkuriše uvoznom proizvodu, već, kako nam npr. pokazuje TV-program, nije u stanju ni da se takmiči sa domaćim proizvodom iz jednog drugog vremena, pa smo danas zatrpni reprizama. Koliko god to uznemirijuće zvučalo, čini se da su jedne Kamiondžije ili Bolji život još uvek relevantniji za naš sadašnji trenutak od onoga što se snima danas. Zato što poseduju stepen univerzalnosti koji nam je očigledno postao nedostižan.
Tako je i sa već pomenutom nam istorijom. Pre nekoliko godina, televizijski javni servis, čija je obaveza unapređenje srpske kulture, pompezno je najavio veliku dokumentarnu seriju o istoriji Srbije. Čovek bi očekivao nešto inteligentno, uzbudljivo i prilagođeno savremenom gledaocu koji može da bira između stotinjak televizijskih kanala, od kojih nekoliko isključivo nudi emisije iz istorije. Ubrzo se moglo videti koliko je (ne)ozbiljno shvaćena čitava ideja popularizacije domaće istorije. Prikazivana iz nekog volšebnog razloga u brižljivo zataškivanom popodnevnom terminu, (koji verovatno nijedna druga redakcija nije imala želju da zauzme), ova serija postavila je nove parametre negledljivosti u domaćim okvirima, budući da se svela na smenjivanje bledunjavih ilustracija praćenih sumornim glasom naratora koji čita iz nekog udžbenika. To je ono što smo mi, ovako mali i nejaki, ponudili kao konkurenciju BiBiSi-jevim hipermodernim dokumentarcima koji se prate bez daha.
Osrednjost je postala naša navika, a navika je zaista teško osloboditi se. Mnogo je jednostavnije svaljivati odgovornost na druge I žaliti se kako se čitav svet urotio protiv nas. Čak i da to jeste tačno, davanje maksimuma i proizvodnja vrhunske kulture, jesu minimum koji moramo zahtevati od sebe kako bi se toj “okupaciji” suprostavili.
Jovana Papan
(Anketa "Pečata" - Duhovna i kulturna okupacija Srbije: preterivanje ili stvarnost?)
www.pecatmagazin.com
Пријавите се на:
Постови (Atom)
