Reči imaju moć. Čovek je to shvatio još u najdavnijim vremenima, pa je rečima pokušavao da umilostivi prirodne sile, da začara ili leči. Ono što je, međutim, tekovina našeg vremena jeste mnjenje da reči imaju preterano veliku moć. Početak dvadeset i prvog veka u zapadnim zemljama obeležila je ekspanzija antiliberalne atmosfere i paničnog straha od reči, koje, poput jeresi, prete da iskvare pravoverne. Reči su danas postale toliko važne i opasne, da ćutanje postaje sve pametniji i neminovniji izbor čoveka koji razmišlja. Kao u arhaičnim vremenima, značaj koji se pridaje uticaju reči na postupke onih koji ih mogu čuti, postao je ravan dejstvu čarolije ili magije, sposobne da čoveka zavede i oduzme mu volju, a zatim da ga tako omađijanog nagoni na najstrašnije postupke. Zbog toga se danas svi oni brbljivci, koji su bili dovoljno baksuzni da se uhvate u mrežu sopstvenih, politički nekorektnih reči, krčkaju u kazanu moderne demokratije koja slobodu govora odavno ne drži visoko na listi omiljenih sastojaka. Mesto koje je nekada zauzimalo pravo na mišljenje, pa makar ono bilo potpuno pogrešno i idiotsko, zauzelo je danas pravo da se ne bude uvređen tuđim mišljenjem. A to je tačka u kojoj prestaje mogućnost svake ozbiljne rasprave. Umesto nje, u arenu javne reči nastupaju cenzura i jednoumlje.
недеља, 29. јун 2008.
среда, 11. јун 2008.
Od tretiranja do maltretiranja
Kao što i svaka druga vest brzo postane zaboravljena, tako je i slučaj nesrećne devojčice iz Pirota, koju su četiri drugarice monstruozno maltretirale sa namerom da postanu nove internet zvezde amaterskog filma, ubrzo postao stara i isceđena priča, potisnuta pod naletom novih, još interesantnijih i strašnijih priča koje nam mediji svakodnevno plasiraju. U međuvremenu smo mogli da se naslušamo nebrojenih komentara stručnjaka iz različitih sfera, koji su ovaj događaj analizirali pre svega u kontekstu tranzicije, trauma iz devedesetih koje su dovele do raspada sistema vrednosti, zatim nasilja u porodici, video igrica... Niko, međutim, nije pomenuo neke vrlo akutne bolesti savremene ere – narcizam, želju za slavom, i sa druge strane – trend prezaštićivanja, koji onu manje snalažljivu decu lako pretvara u instant žrtve.
Zapravo, ovaj strašni događaj više nego o bilo čemu drugom, svedoči o modernosti našeg društva – ovakva vrsta zlostavljanja vršnjaka trenutno je veliki hit među tinejdžerima u razvijenom svetu. Fenomen poznat kao sajber-maltretiranje (cyber-bullying) obuhvata sve vrste zlostavljanja putem interneta, od slanja uznemirujućih i pretećih imejl poruka, pa do postavljanja snimaka premlaćivanja školskih drugova i drugarica na portale kao što su MySpace i YouTube. Budući da u ovakvim akcijama tinejdžerke pokazuju više inicijative od svojih muških vršnjaka, fenomen je još poznat i pod nazivom „sindrom zlih devojčica“. Sa druge strane, i najčešće žrtve su, opet, devojčice. >>ceo tekst
Jovana Papan
Copyright by NSPM http://www.nspm.org.yu/
Zapravo, ovaj strašni događaj više nego o bilo čemu drugom, svedoči o modernosti našeg društva – ovakva vrsta zlostavljanja vršnjaka trenutno je veliki hit među tinejdžerima u razvijenom svetu. Fenomen poznat kao sajber-maltretiranje (cyber-bullying) obuhvata sve vrste zlostavljanja putem interneta, od slanja uznemirujućih i pretećih imejl poruka, pa do postavljanja snimaka premlaćivanja školskih drugova i drugarica na portale kao što su MySpace i YouTube. Budući da u ovakvim akcijama tinejdžerke pokazuju više inicijative od svojih muških vršnjaka, fenomen je još poznat i pod nazivom „sindrom zlih devojčica“. Sa druge strane, i najčešće žrtve su, opet, devojčice. >>ceo tekst
Jovana Papan
Copyright by NSPM http://www.nspm.org.yu/
недеља, 1. јун 2008.
Eurosong 2008: Osveta srpske frizerke
Sve u svemu, izgleda da smo imali dosta sreće. Odneli smo pobedu poslednje godine kada za takav poduhvat nije trebalo uložiti 10 miliona evra, i bili smo domaćini takmičenja verovatno njegove poslednje godine kada se održava u manje-više kompletnom sastavu. Jer, kako stvari trenutno stoje, ukoliko se okolnosti debelo ne promene u njihovu korist, zapadnoevropske zemlje, koje su poslednje decenije postepeno počele da puštaju korenje na dnu tabele, teško da će opet zagristi evrovizijsko kiselo grožđe. Jednostavno, dosadilo im je da budu deo nečega u čemu se osećaju kao autsajderi, što – iskreno rečeno – zaista i jesu.
Naime, Evroviziju su, nakon „demokratizacije“ takmičenja krajem devedesetih – uvođenjem televouting sistema – načisto preuzele pod svoje zemlje istočne polovine kontinenta, budući da su one ovo „kičasto“ takmičenje shvatile daleko ozbiljnije i ambicioznije od njegovih osnivača. Zapravo, Evrovizija je danas postala veliko kulturno bojno polje, na kome baš oni politički najmarginalniji imaju šansu da nadigraju velike igrače, i to upravo zahvaljujući svom lošem usudu, koji je doveo do toga da budu iscepkani na mnoštvo državica, a njihovi stanovnici rasejani na toliko strana, što se konačno ispostavilo i kao prednost. Rezultat je više nego drastična dominacija istočnjaka – ove godine, na levoj polovini tabele, Norveška je predstavljala jedinu usamljenu kotu zapadno od Sarajeva. A na samom vrhu tabele zavladala je prava „Džingiskanija“, kako je konstatovao slovenački kolumnista Boris Jež – Rusija, Ukrajina, Jermenija, Grčka, Azerbejdžan, Srbija, Turska, Gruzija. Sve same lokacije iz košmara za očeve evropske ideje, tamo negde izvan granica civilizovanog sveta, gde u udžbenicima zapadnih zemalja stoji samo jedno rečito „Ubi leones“, ili eventualno „vole da seku uši“.
Čak je i čuveni britanski komentator Teri Vogan najavio svoje povlačenje nakon tridesetak godina komentarisanja prenosa Evrovizije. Ser Vogan je konačno izgubio strpljenje i konstatovao da se ovde više uopšte ne radi o muzici, i da se „gvozdena zavesa“ spustila na takmičenje, samo što ovaj put iza zavese ostaju oni koji najviše i plaćaju za njegovo organizovanje – Engleska, Francuska, Nemačka i Španija. Teri Vogan je, uzgred rečeno, svojim tradicionalno ciničnim komentarima upravo i najzaslužniji što se u Britaniji ustalila predstava o Evroviziji kao vrhunskoj budalaštini dostojnoj jedino podsmeha i sarkazma, i vrednoj gledanja samo zarad Terijevih „bisera“, za čije prosipanje dobija honorarčić od tričavih 150.000 funti, jer se dobro zna da bez njega Evrovizija u Britaniji nema budućnost. Ali mada vole da nipodaštavaju takmičenje sa uobičajenom ostrvskom indignacijom, šaljući pesme osuđene na propast i ne ulažući ni penija u njihovu promociju, Britancima se očigledno nimalo ne dopada kada na njemu loše prolaze, i kada kojekakve „srpske frizerke“ (kako je prošle godine britanski Tajms komentarisao Marijin trijumf) počnu da svojim glasovima utiču na odluku o pobedniku. Naravno, nisu Britanci baš tako naivni – znaju oni i razlog zbog kojeg je njihov sjajni Endi Ebrehejm, kojeg je Ser Teri toliko nahvalio, tako loše prošao – istočna Evropa je veoma rasistička, a siroti Endi je crn, i još uz to musliman. Pored nas, poznatih eksploatatora drugih rasa, nije imao ni šanse. Da, to je pravi razlog...
Ceo tekst na: http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2008_papan_9esong.htm
Jovana Papan
Copyright by NSPM http://www.nspm.org.yu/
Naime, Evroviziju su, nakon „demokratizacije“ takmičenja krajem devedesetih – uvođenjem televouting sistema – načisto preuzele pod svoje zemlje istočne polovine kontinenta, budući da su one ovo „kičasto“ takmičenje shvatile daleko ozbiljnije i ambicioznije od njegovih osnivača. Zapravo, Evrovizija je danas postala veliko kulturno bojno polje, na kome baš oni politički najmarginalniji imaju šansu da nadigraju velike igrače, i to upravo zahvaljujući svom lošem usudu, koji je doveo do toga da budu iscepkani na mnoštvo državica, a njihovi stanovnici rasejani na toliko strana, što se konačno ispostavilo i kao prednost. Rezultat je više nego drastična dominacija istočnjaka – ove godine, na levoj polovini tabele, Norveška je predstavljala jedinu usamljenu kotu zapadno od Sarajeva. A na samom vrhu tabele zavladala je prava „Džingiskanija“, kako je konstatovao slovenački kolumnista Boris Jež – Rusija, Ukrajina, Jermenija, Grčka, Azerbejdžan, Srbija, Turska, Gruzija. Sve same lokacije iz košmara za očeve evropske ideje, tamo negde izvan granica civilizovanog sveta, gde u udžbenicima zapadnih zemalja stoji samo jedno rečito „Ubi leones“, ili eventualno „vole da seku uši“.
Čak je i čuveni britanski komentator Teri Vogan najavio svoje povlačenje nakon tridesetak godina komentarisanja prenosa Evrovizije. Ser Vogan je konačno izgubio strpljenje i konstatovao da se ovde više uopšte ne radi o muzici, i da se „gvozdena zavesa“ spustila na takmičenje, samo što ovaj put iza zavese ostaju oni koji najviše i plaćaju za njegovo organizovanje – Engleska, Francuska, Nemačka i Španija. Teri Vogan je, uzgred rečeno, svojim tradicionalno ciničnim komentarima upravo i najzaslužniji što se u Britaniji ustalila predstava o Evroviziji kao vrhunskoj budalaštini dostojnoj jedino podsmeha i sarkazma, i vrednoj gledanja samo zarad Terijevih „bisera“, za čije prosipanje dobija honorarčić od tričavih 150.000 funti, jer se dobro zna da bez njega Evrovizija u Britaniji nema budućnost. Ali mada vole da nipodaštavaju takmičenje sa uobičajenom ostrvskom indignacijom, šaljući pesme osuđene na propast i ne ulažući ni penija u njihovu promociju, Britancima se očigledno nimalo ne dopada kada na njemu loše prolaze, i kada kojekakve „srpske frizerke“ (kako je prošle godine britanski Tajms komentarisao Marijin trijumf) počnu da svojim glasovima utiču na odluku o pobedniku. Naravno, nisu Britanci baš tako naivni – znaju oni i razlog zbog kojeg je njihov sjajni Endi Ebrehejm, kojeg je Ser Teri toliko nahvalio, tako loše prošao – istočna Evropa je veoma rasistička, a siroti Endi je crn, i još uz to musliman. Pored nas, poznatih eksploatatora drugih rasa, nije imao ni šanse. Da, to je pravi razlog...
Ceo tekst na: http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2008_papan_9esong.htm
Jovana Papan
Copyright by NSPM http://www.nspm.org.yu/
Zimovanje da se smrzneš
Kada bi nekim čudom, nekom ovdašnjem roditelju od pre pola veka bio pokazan spisak potrebnih stvari za zimovanje jednog deteta u Srbiji 2008., ovaj bi sigurno pomislio da je svemirski turizam u veoma bliskoj budućnosti postao krajnje uobičajena stvar. Ruku na srce, i nekom današnjem laiku, nedovoljno upućenom u moderno odgajanje dece, moglo bi se na prvi pogled učiniti da je u pitanju spisak opreme za odlazak na Mesec, ili neku bližu planetu, a ne za običan sedmodnevni boravak u odmaralištu na 200 km udaljenoj planini. Zaista, šta bi drugo čovek i mogao da pomisli kada vidi listu od nekih stotinak neophodnih stavki, a na kome se nalazi sve redom od večernje toalete za đuskoteku i kostima za maskenbal, preko zaliha i zaliha nepromočive opreme za jutarnji, pre- i poslepodnevni izlazak na sneg, sanki, krema i kremica, pilula i tabletica, sto vrsta suvih, vlažnih i mokrih maramica, sapuna tečnih i čvrstih, pa sve do flaša, flašica i balona izvorske vode – jer česmovača je, pobogu, prevaziđena.
Naravno, čuđenje po ovom pitanju može obuzeti samo čoveka krajnje neobaveštenog i izvan svih tokova. Sve što se nalazi na dotičnom spisku je, zapravo, krajnje neophodno i korisno, imajući u vidu to koliko su savremena deca osetljiva i komplikovana za održavanje. I to ne samo naša deca - u pitanju je trend globalnih razmera. Podizanje dece danas je postalo veoma zahtevna naučna disciplina, koja zahteva stalnu konsultaciju sa aktuelnom stručnom i popularnom literaturom, uz mnogo opsesivne brige o izbegavanju svih vrsta potencijalno štetnih uticaja, počev od vetra i vlažnih rukavica do sumnjive vode iz odmarališnog vodovoda.
Ali onaj roditelj od pre pola veka sa početka teksta sve to nije znao, pa zato nije morao toliko ni da komplikuje kada šalje klinče na jedno obično zimovanje – potrpao bi ono što je imao detetu u ruksak, pa – put pod noge. I to na jedno mesec dana – kojih su se s vremenom, mic po mic, sveli na današnjih jadnih sedam, što nije dovoljno ni za onu čuvenu „adaptaciju“. Ali, ruku na srce, koji vaspitač bi uopšte danas mogao da izdrži toliko dugo, sprovodeći sve te savremene zapetljane procedure, presvlačeći pet puta dnevno mokre skafandere i marsovke, i žonglirajući desetinama vrstama sapuna, maramica, krema i vitamina? Sa druge strane, uz ovakav spisak i sve ostale „neophodne“ troškove, koji bi roditelj, već načisto isceđen i osiromašen , uopšte to mogao i da plati?
Jovana Papan
MAMA Magazin
Naravno, čuđenje po ovom pitanju može obuzeti samo čoveka krajnje neobaveštenog i izvan svih tokova. Sve što se nalazi na dotičnom spisku je, zapravo, krajnje neophodno i korisno, imajući u vidu to koliko su savremena deca osetljiva i komplikovana za održavanje. I to ne samo naša deca - u pitanju je trend globalnih razmera. Podizanje dece danas je postalo veoma zahtevna naučna disciplina, koja zahteva stalnu konsultaciju sa aktuelnom stručnom i popularnom literaturom, uz mnogo opsesivne brige o izbegavanju svih vrsta potencijalno štetnih uticaja, počev od vetra i vlažnih rukavica do sumnjive vode iz odmarališnog vodovoda.
Ali onaj roditelj od pre pola veka sa početka teksta sve to nije znao, pa zato nije morao toliko ni da komplikuje kada šalje klinče na jedno obično zimovanje – potrpao bi ono što je imao detetu u ruksak, pa – put pod noge. I to na jedno mesec dana – kojih su se s vremenom, mic po mic, sveli na današnjih jadnih sedam, što nije dovoljno ni za onu čuvenu „adaptaciju“. Ali, ruku na srce, koji vaspitač bi uopšte danas mogao da izdrži toliko dugo, sprovodeći sve te savremene zapetljane procedure, presvlačeći pet puta dnevno mokre skafandere i marsovke, i žonglirajući desetinama vrstama sapuna, maramica, krema i vitamina? Sa druge strane, uz ovakav spisak i sve ostale „neophodne“ troškove, koji bi roditelj, već načisto isceđen i osiromašen , uopšte to mogao i da plati?
Jovana Papan
MAMA Magazin
Пријавите се на:
Постови (Atom)
