Neman koja vreba iz trave

Zamislite sledeći naslov u novinama: „Dete zaradilo krpelja u šetnji Knez-Mihajlovom!“. Pretpostavljam da bi posledice bile strašne - ulica bi opustela, malobrojni stanari trčeći u punoj zaštitnoj opremi probijali bi se do svojih ulaza, a trgovci i ugostitelji morali bi da stave katance na svoje lokale. Jer, ukoliko niste primetili, tradicionalnim arhi-neprijateljima srpskog zdravlja – promaji, bosim nogama i golim leđima, od nedavno se prikjučio i krpelj. 
Svi znamo da je krpelj jedna nezgodna životinjica koja žrtve vreba iz zeleniša. Naravno, svi oni koji su odrasli valjajući se po travi, a takvih je među nama mnogo, znaju i da nije baš tako lako zaraditi jednog – nekom se desi, nekom se nikad ne desi. Ukoliko ste baš vi ispali taj baksuz, znamo da postoji oko 30% šanse da je vaš napasnik zaražen famoznom Lajmskom bolešću. Znamo i da, ukoliko se potrudite da ga pravilno skinete sa kože, imate šanse da izbegnete zarazu iako je krpelj kliconoša. A ukoliko ste pročitali neki od tekstova kojih su pune novine, znate i da se zaraza otkriva kontrolom krvi, a leči kutijom antibiotika. Dakle – od šetnje po livadi do ozbiljnijih posledica po zdravlje – potrebno je zapravo da se čitav niz baksuznih okolnosti ukombinuje sa vašim totalnim nemarom. Kada bismo još uporedili statistike, verovatno bismo otkrili i da je potencijalno opasnije po zdravlje i život jesti, na primer, voće – može lako da vas ubode pčela, ili tuširati se – koliko njih se samo oklizne u kadi! 
Međutim, da se primetiti da novine ipak nisu pune naslova: „breskve odnele dva života ovog leta“, ili „sapun seje smrt u Srbiji“. Svi i dalje kupujemo voće, i redovno se kupamo. Ali, kada se približimo nekoj zelenoj površini , obuzima nas panika. Zbog toga, između ostalog, decu sve radije ostavljamo da se igraju u četiri zida, nego što ih puštamo da tumaraju po parkovima. Da ne pominjemo izlete – od navike da se vikendom zaputimo u Košutnjak, na Avalu ili Kosmaj – nije više ostalo ništa. Ruku na srce, ove se lokacije danas u medijima najčešće pominju kao opasne, crne tačke, na kojima neoprezne građane koji vole da izazivaju sudbinu - očekuju zaražene nemani. Najzad, svaka vrsta rekreacije u prirodi - badminton, fudbal, žmurke ili vožnja biciklom - danas se može sasvim fino upražnjavati ispred ekrana, sa komandama u ruci, i uz zagarantovanu bezbednost od krpelja.
Dakle, zaključak je: ukoliko izađete u park, piknikujete na proplanku ili prošetate po šumi, možete zaraditi krpelja. Da, to će vam pomalo iskomplikovati život u sledećih par dana i sigurno da nije prijatno iskustvo. Samo, da li je izbegavanje tog rizika zaista vredno totalnog uskraćivanja svojoj deci i sebi svakog bližeg i češćeg kontakta sa prirodom? Da li ćemo zaista tako spasiti svoje zdravlje, ili smo samo jedan korak bliže sterilizovanom životu ispunjenom paranojom? Čak i da je takav život (u šta sumnjam) zdraviji, da li ga je uopšte vredno živeti?

Jovana Papan

Mama Magazin

Pod staklenim zvonom

Jovana Papan

Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz? Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnosću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.
>>ceo tekst