"Дивље хорде" из српских клупа

Пре неколико година на телевизији се вртео рекламни спот у оквиру неке од кампања “Школа без насиља”. Једној финој девојчици, зла другарица из клупе баца цртеже на под. На срећу, сиротој скрханој жртви вршњачког насиља пристиже у помоћ принц на белом коњу у виду дечака крупних очију и погледа пуног емпатије, који јој помаже да покупи своје папире. Наравоученије приче је мало нејасно, и као да се сугерише да су јунаци заправо они који другима служе као отирач, а да утеха, ваљда, треба да им буде то што ће се увек наћи бар неко да разуме како је њима. А све се то дешава у некој земљи снова, у којој је парадигма вршњачког насиља када неко твој лист папира баци на под…

Цео текст

Kad roditelji padnu na ispitu

Hiljadama godina generacije roditelja podizale su svoju decu oslanjajući se na sopstveni instinkt, društvene norme i tradicije, ne sanjajući da jednoga dana to možda neće više biti dovoljno, i da će se pojaviti potreba za organizovanim učenjem ove naizgled tako bazične i prirodne ljudske veštine.  Danas više nije tako – škole roditeljstva postale su naša svakodnevica. Naravno, u poplavi škola i kurseva svega i svačega, to i nije toliko začuđujuće. Ipak,  s obzirom da se radi o jednoj tako temeljnoj društvenoj instituciji kakvo je roditeljstvo, u pitanju je fenomen koji svakako zaslužuje dublju pažnju i analizu. Šta on govori o nama, sadašnjem vremenu i društvu u kome živimo, a šta o roditeljstvu samom? Da li je u pitanju pozitivan trend ili zvono za uzbunu?

(ceo tekst možete pročitati u prvom broju časopisa "Roditelj & dete" koji je na kioscima od 15. aprila.)

Специјално васпитање

среда, 16. септембар 2009.

Школство у Србији пролази кроз тешке тренутке. Новца фали, запослених има превише, ђака негде недостаје а негде претекло, учила застарела. Наставници не могу да изађу на крај са све агресивнијим ученицима, а ученици да се изборе са тешким школским торбама и „преобимним“ програмима који су сувише „сувопарни“. Резултати – зна се – све гори..

Цео текст>>

Најскупљи дан у години

уторак, 08. септембар 2009.

Почетак школске године је идеална прилика за медије да се ни од чега направи сензација. Тако се и овог, као и сваког досадашњег септембра, данима понавља иста тугаљива прича о сиротим родитељима који су принуђени да продају бубрег, добију на лотоу или се задуже у банци не би ли своја чеда опремили оним најнужнијим за школу...

Цео текст>>

"Школа без казне"

субота, 07. март 2009.

Протекле недеље највећи проблем Србије биле су две девојчице од девет година. Прича о близнакињама К. П. и В. П. из једне београдске школе које су месецима малтретирале своје школске другове, шамарале их и убадале оловкама, није се „скидала“ са ТВ-екрана и насловних страна. Родитељи осталих ученика су протестовали, школски инспектори писали записнике, психолози коментарисали, а једино се председник Србије још није огласио по овом питању. Као и увек, закључак је био исти: данашња деца су плод једне културе насиља, она су „пуна негативне енергије“, а за то су криви ратови, незапосленост, сиромаштво, телевизија, компјутерске игрице.

>>Цео текст

Pod staklenim zvonom

Jovana Papan

Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz? Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnosću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.
>>ceo tekst