Пљуска за родитеље

Влада Велике Британије у октобру је одбила захтев групе посланика за усвајањем закона који потпуно забрањује телесно кажњавање деце. Кабинет Гордона Брауна и Министарка за децу тим поводом су изјавили да Влада не охрабрује коришћење телесног кажњавања, али да не жели ни да га криминализује, и тако изложи озбиљним оптужбама све родитеље који пљускају своју децу због несташлука
Некако у исто време, и у Србији се размахала кампања неких организација за дечја права које заговарају тоталну забрану и кривично гоњење родитеља за телесно кажњавање деце (укључујући и „физичко гуркање“), па је неколико деце-активиста затражило у име „деце Србије“ да се ова забрана унесе у породични закон, о чему је већ писано на сајту НСПМ.

Цео текст>>

Pod staklenim zvonom

Jovana Papan

Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz? Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnosću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.
>>ceo tekst

Zimovanje da se smrzneš

Kada bi nekim čudom, nekom ovdašnjem roditelju od pre pola veka bio pokazan spisak potrebnih stvari za zimovanje jednog deteta u Srbiji 2008., ovaj bi sigurno pomislio da je svemirski turizam u veoma bliskoj budućnosti postao krajnje uobičajena stvar. Ruku na srce, i nekom današnjem laiku, nedovoljno upućenom u moderno odgajanje dece, moglo bi se na prvi pogled učiniti da je u pitanju spisak opreme za odlazak na Mesec, ili neku bližu planetu, a ne za običan sedmodnevni boravak u odmaralištu na 200 km udaljenoj planini. Zaista, šta bi drugo čovek i mogao da pomisli kada vidi listu od nekih stotinak neophodnih stavki, a na kome se nalazi sve redom od večernje toalete za đuskoteku i kostima za maskenbal, preko zaliha i zaliha nepromočive opreme za jutarnji, pre- i poslepodnevni izlazak na sneg, sanki, krema i kremica, pilula i tabletica, sto vrsta suvih, vlažnih i mokrih maramica, sapuna tečnih i čvrstih, pa sve do flaša, flašica i balona izvorske vode – jer česmovača je, pobogu, prevaziđena.
Naravno, čuđenje po ovom pitanju može obuzeti samo čoveka krajnje neobaveštenog i izvan svih tokova. Sve što se nalazi na dotičnom spisku je, zapravo, krajnje neophodno i korisno, imajući u vidu to koliko su savremena deca osetljiva i komplikovana za održavanje. I to ne samo naša deca - u pitanju je trend globalnih razmera. Podizanje dece danas je postalo veoma zahtevna naučna disciplina, koja zahteva stalnu konsultaciju sa aktuelnom stručnom i popularnom literaturom, uz mnogo opsesivne brige o izbegavanju svih vrsta potencijalno štetnih uticaja, počev od vetra i vlažnih rukavica do sumnjive vode iz odmarališnog vodovoda.
Ali onaj roditelj od pre pola veka sa početka teksta sve to nije znao, pa zato nije morao toliko ni da komplikuje kada šalje klinče na jedno obično zimovanje – potrpao bi ono što je imao detetu u ruksak, pa – put pod noge. I to na jedno mesec dana – kojih su se s vremenom, mic po mic, sveli na današnjih jadnih sedam, što nije dovoljno ni za onu čuvenu „adaptaciju“. Ali, ruku na srce, koji vaspitač bi uopšte danas mogao da izdrži toliko dugo, sprovodeći sve te savremene zapetljane procedure, presvlačeći pet puta dnevno mokre skafandere i marsovke, i žonglirajući desetinama vrstama sapuna, maramica, krema i vitamina? Sa druge strane, uz ovakav spisak i sve ostale „neophodne“ troškove, koji bi roditelj, već načisto isceđen i osiromašen , uopšte to mogao i da plati?

Jovana Papan
MAMA Magazin