"Дивље хорде" из српских клупа

Пре неколико година на телевизији се вртео рекламни спот у оквиру неке од кампања “Школа без насиља”. Једној финој девојчици, зла другарица из клупе баца цртеже на под. На срећу, сиротој скрханој жртви вршњачког насиља пристиже у помоћ принц на белом коњу у виду дечака крупних очију и погледа пуног емпатије, који јој помаже да покупи своје папире. Наравоученије приче је мало нејасно, и као да се сугерише да су јунаци заправо они који другима служе као отирач, а да утеха, ваљда, треба да им буде то што ће се увек наћи бар неко да разуме како је њима. А све се то дешава у некој земљи снова, у којој је парадигма вршњачког насиља када неко твој лист папира баци на под…

Цео текст

Kad roditelji padnu na ispitu

Hiljadama godina generacije roditelja podizale su svoju decu oslanjajući se na sopstveni instinkt, društvene norme i tradicije, ne sanjajući da jednoga dana to možda neće više biti dovoljno, i da će se pojaviti potreba za organizovanim učenjem ove naizgled tako bazične i prirodne ljudske veštine.  Danas više nije tako – škole roditeljstva postale su naša svakodnevica. Naravno, u poplavi škola i kurseva svega i svačega, to i nije toliko začuđujuće. Ipak,  s obzirom da se radi o jednoj tako temeljnoj društvenoj instituciji kakvo je roditeljstvo, u pitanju je fenomen koji svakako zaslužuje dublju pažnju i analizu. Šta on govori o nama, sadašnjem vremenu i društvu u kome živimo, a šta o roditeljstvu samom? Da li je u pitanju pozitivan trend ili zvono za uzbunu?

(ceo tekst možete pročitati u prvom broju časopisa "Roditelj & dete" koji je na kioscima od 15. aprila.)

Господари из сенке

петак, 11. децембар 2009.

Kоја је нова велика породична тајна која се крије од околине и гура под тепих? Судећи по насловима у светској штампи, то нису насилни мужеви нити родитељи психопате, већ деца која злостављају своје родитеље. Родитељи су постали нове жртве породичног насиља, а деца нови злостављачи који сеју страх...

>>Цео текст

(А)сексуални експеримент

петак, 17. јул 2009.

Овог пролећа, један родитељски пар у Шведској изазвао је полемику у јавности својом одлуком да крије пол свог двогодишњег детета. Да ли је дете девојчица или дечак знаће само они и пар блиских рођака који су помагали у мењању пелена, док би за остале то требало да остане тајна, што би их спречило да га третирају у складу са полним стереотипима и на тај начин утичу на његов идентитет. Дететова одећа укључиваће и хаљине и панталонице, а фризура варирати од женствене до дечачке...

>>Даље

"Школа без казне"

субота, 07. март 2009.

Протекле недеље највећи проблем Србије биле су две девојчице од девет година. Прича о близнакињама К. П. и В. П. из једне београдске школе које су месецима малтретирале своје школске другове, шамарале их и убадале оловкама, није се „скидала“ са ТВ-екрана и насловних страна. Родитељи осталих ученика су протестовали, школски инспектори писали записнике, психолози коментарисали, а једино се председник Србије још није огласио по овом питању. Као и увек, закључак је био исти: данашња деца су плод једне културе насиља, она су „пуна негативне енергије“, а за то су криви ратови, незапосленост, сиромаштво, телевизија, компјутерске игрице.

>>Цео текст

Пљуска за родитеље

Влада Велике Британије у октобру је одбила захтев групе посланика за усвајањем закона који потпуно забрањује телесно кажњавање деце. Кабинет Гордона Брауна и Министарка за децу тим поводом су изјавили да Влада не охрабрује коришћење телесног кажњавања, али да не жели ни да га криминализује, и тако изложи озбиљним оптужбама све родитеље који пљускају своју децу због несташлука
Некако у исто време, и у Србији се размахала кампања неких организација за дечја права које заговарају тоталну забрану и кривично гоњење родитеља за телесно кажњавање деце (укључујући и „физичко гуркање“), па је неколико деце-активиста затражило у име „деце Србије“ да се ова забрана унесе у породични закон, о чему је већ писано на сајту НСПМ.

Цео текст>>

Pod staklenim zvonom

Jovana Papan

Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz? Neka vam za utehu bude činjenica da ovih roditeljskih iskušenja nije pošteđen niko, a da će vaše odluke, ma kakve one bile, uvek naići kako na odobravanje jednih, tako i na kritiku drugih. Ova tema u stalnoj je žiži interesovanja medija, naročito tokom poslednje decenije, otkako moderno društvo sve više počinje da liči na društvo paranoje.
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi, koja je nedavno podigla mnogo medijske prašine objavivši članak o tome kako je svog devetogodišnjeg sina pustila da se sam vozi metroom. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i prezadovoljan je sopstvenom samostalnosću, Škenazijeva je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.
>>ceo tekst